16.11.2017.

Možda sam ispao pi##a al' ne marim...

16.11.2017.
Dan 4.
Dragi prijatelju,
danas sam vozio djeda na pregled u grad tačnije u bolnicu. Iako sam kontao da je vrlo lako moguće da ću je sresti usput i da bi je povezao odmah sam izbacio to iz glave jer ona radi od 9:00, dok djed je naručen u 10:00. I tako umoran od ničega odem po djeda i zaputimo se put bolnice. Kada smo došli tamo gužva kako to inače i biva, a doktorica naravno još nije ni počela sa radom a zakazala ljude čak u 9:00 samim tim uzmite u obzir da smo mi stigli u 9:30. Naravno doktorica dolazi kao švicarski sat tačna, sat vremena zakašnjenja. I tu mi nastaju problemi, jer imam nekakav vanredni posao i jednostavno moram da krenem u 11:00 da bi stigao na vrijeme. Naravno u međuvremenu ulazi jedan po jedan pacijent. A meni u glavi se vrzma misao da posjetim svog nekog', i hoću neću, ma prošetaću ako vidim da je sama u shopu uletim zagrlim je izletim i to je sve. Naravno imam ja i drugog posla, moram na bankomat, k'o fol. Kažem ja djedu odoh ja do bankomata tu sam za 15 min. Put pod noge i lagano kako Gradiška ima samo jednu "glavnu" ulicu tako je sve tu pa i shop u kojem radi. Ali kada se dolazi iz smjera bolnice shop se nalazi na drugoj strani ulice. Naravno u glavi mi je proćiću ovom stranom pa ako vidim odavde da nema nikoga kod nje, banem joj kao lupež (Đole) i zagrlim je i to je sve. Naravno šetam ja i nalazim se tačno preko puta, a ona onako malena, plava, sa naočalama zvjernja kroz prozor kao da je znala da ću ja naići. I uhvatio sam joj pogled, naravno uhvatila je i ona moj. Htjedoh joj mahnuti al' neću odradiću ono što sam zamislio. I tako prošetam do prvog pješačkog, pređem ulicu, a i dalje vidim njen obris na staklu shopa, iz ovog ugla ona ne može mene da vidi sigurno. Otvaram vrata, pomalo divlje, i čujem glas žene iza pulta. Vlasnica je tu. Fuck, mrzim te ženo. Još priča na telefon, kao e čujemo se kasnije evo mi mušterija. A ja gledam u svog' nekog', i onako sav zblanut, reko krenuo do bankomata vidio tebe pa reko da te pozdravim. I usput se kulturno izvinim gospođi za pultom, reko vidio sam ju pa reko samo da je pozdravim. Na šta gospođa onako aha ok. A moj neko iznenađen, kao pa super, eto šta ima, vidjela sam kroz prozor, i tako. Reko ništa odoh samo sam svratio da se pozdravim, ćao vidimo se. I otpozdravila je. Dok zatvaram vrata, mrzim sebe, mrzim gospođu za pultom. Mrzim svijet, a volim nju. Ništa naravno nastavim se kretati prema bolnici, i kreten ja, napišem poruku.
"Izvini ako sam te uvalio u govna al' morao sam. Već sat vremena sam u gradu, u bolnici i kontam hoću neću. I krenem na bankomat i bacim pogled vidim tebe. I šta ću. Jbg izvini. Inače nisi morala okretati očima kada sam izašao."
"Ko je okretao?"
"Tii"
"Nisam, i nisi mi napravio nikakav problem."
"Super, drago mi je."
I eto šta mene usreći, manje od minute sa njom. Naravno dok sam došao u bolnicu djed još nije došao na red, zovem tetku dolazi ja moram ići. Sve trči poleti, nisam ni vjerovao da nekih 50 kilometara seoskog puta može da se pređe za 40ak min. Al' isto tako nisam vjerovao da sam svo vrijeme i tad' i sad' opčinjen tom minutom kraj nje. Kako može jedan minut trajati čitav dan. Što bi Čorba rekao, "Godinu dajem za minut sa njom", pridružujem se Boro. I evo i dalje je čekam ma koliko bude trebalo čekam...

<< 11/2017 >>
nedponutosricetpetsub
01020304
05060708091011
12131415161718
19202122232425
2627282930



BROJAČ POSJETA
2112

Powered by Blogger.ba